Mika Antić

Kad umrem, sakri pod pazuh 
smotuljak moga daha, 
bice mi lakse da zaboravim 
ako znam da me se neko seca.

 Bice mi lakse ako znam 
da smo skuplje placeni tamo 
gde smo se besplatno delili, 
nego tamo gde smo se pogadjali 
i prodavali.

Desanka Maksimović - Sreća

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
i noć kad ponovo od mene odu.

 Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čeznja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

 Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode
samo on nek bude kraj mene...

Miroslav Antić - Balada

Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej. zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja

Jedne je noći udarila kiša
Tako krvnički ko čuvari reda
Ej, zašto nisi bar porasla viša

Bar viša za pola pedlja

Jer kad su te u svitanja seda
Obešenu našli o drvo kraj vrata
Izmedu bosih nogu i blata
Bilo je razmaka - samo pola pedlja​

Stefan Malarme - Strepnja

O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalavošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grudma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vredja ni jedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.​

 

Tomislav Rakočević - Jutra

Naiđu ponekad jutra sumorna, tužna
Nakovanj ulice celim telom odzvanja
I stvarnost ona najlepša, što je
Večito u nama, odjednom postane ružna

I vidik bistar, onaj što je samo naš
Počine bezglavo, namerno da se sklanja.
Htela bih da te nema, i ako znam da si svuda
U zgradi drvetu, pogledu ljudi, u ranoj jutarnjoj ptici

Koračam ravnicom, hiljadu puta pređenom ulicom
A mislim da si na kraj sveta, iznad ponora
Ili samo što se ne sunovratiš po nekoj litici.
Naiđu sumorna jutra, kiše života znam za njih su krive
Pa te izlome ostave ožiljak na svakoj bori.

Koračaš i spleteš ruke, krv u njima naglo prostruji
Osetiš kako su žive, opsuješ svemu mater
I šutneš život i sve sto te pritiska, što te mori
Pogledaš oko sebe, setiš se mogu naići nekada
I neki trenuci mnogo gori.

Breza na mesečini – Duško Trifunović

Ja nisam tvoga kova
Tebi se samo čini
Nisam iz tvojih snova
breza na mesečini

Ti želiš da ti se vratim
U tvoju ljubav sjetnu
Da tvoju ljubav shvatim
I da me čuvaš sretnu

Ne treba meni nježnost
Ni tvojih ruku svila
Zar mogu da se vratim
Gde nikad nisam ni bila.

Ćutanje - Jovan Dučić

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.

Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.

Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Јован Дучић: КРАЈ

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

Sonata od sna - Enes Kišević

...O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir, glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.