Tomislav Rakočević - Jutra

Naiđu ponekad jutra sumorna, tužna
Nakovanj ulice celim telom odzvanja
I stvarnost ona najlepša, što je
Večito u nama, odjednom postane ružna

I vidik bistar, onaj što je samo naš
Počine bezglavo, namerno da se sklanja.
Htela bih da te nema, i ako znam da si svuda
U zgradi drvetu, pogledu ljudi, u ranoj jutarnjoj ptici

Koračam ravnicom, hiljadu puta pređenom ulicom
A mislim da si na kraj sveta, iznad ponora
Ili samo što se ne sunovratiš po nekoj litici.
Naiđu sumorna jutra, kiše života znam za njih su krive
Pa te izlome ostave ožiljak na svakoj bori.

Koračaš i spleteš ruke, krv u njima naglo prostruji
Osetiš kako su žive, opsuješ svemu mater
I šutneš život i sve sto te pritiska, što te mori
Pogledaš oko sebe, setiš se mogu naići nekada
I neki trenuci mnogo gori.