Jesenjin: PISMO MAJCI

Jesi li živa staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje!
Nek uveče, nad kolibom tvojom,
Ona blaga svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često,
Zbog mene veoma zabrinutu
I da ideš svaki čas na cestu,
U tvom trošnom starinskom kaputu.

Da te stalno u sutonu mekom,
Uvek isto priviđenje muči -
Kako su me u kafani nekoj,
Finskim nožem ubili u tuči.

Nemaj straha. Umiri se, draga.
Od utvare to ti srce zebe.
Nisam tako propao bestraga,
Da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, nežan sam i sada
I srce mi živi samo snom,
Da se što pre oslobodim jada
I vratim se u naš stari dom.

Vratiću se kad nam u prozoru
Rašire se grane pune cveta,
Samo nemoj da u ranu zoru
Budiš me ko pre osam leta!

Nemoj budit odsanjane snove...
Nek miruje ono čega ne bi.
Odveć rano otrovan životom,
Samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim, mani.
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si meni,
Iskra što mi plamti istim žarom.

Ne daj da te skoli tuga često
I obuzdaj svoju čežnju ljutu
I ne idi svaki čas na cestu,
U tvom trošnom starinskom kaputu!